Silimarin (SM) pokazuje kliničku efikasnost u liječenju ozljeda jetre, ciroze i kroničnog hepatitisa. Međutim, njegova ograničena rastvorljivost u vodi i niska bioraspoloživost ometaju njegov terapeutski potencijal. Primarni cilj ove studije bio je da se uporede in vitro i in vivo karakteristike četiri različita sistema solubilizacije SM, naime SM čvrsta disperzija (SM-SD), SM fosfolipidni kompleks (SM-PC), SMsulfobutil etar- -ciklodekstrininkluzioni kompleks (SM-SBE- -CDIC) i SM samomikroemulgirajući sistem za isporuku lijekova (SM-SMEDDS) kako bi se pružio dalji uvid u njihov potencijal za poboljšanje rastvorljivosti i biodostupnosti SM. Formiranje SM-SD, SM-PC i SM-SBE- -CDIC je temeljno okarakteriziran tehnikama skenirajuće elektronske mikroskopije (SEM), infracrvene spektroskopije Fourier transformacije (FTIR) i difraktometrije rendgenskih zraka na prahu (PXRD) za analizu promjena u njihovoj mikroskopskoj strukturi, molekularnoj strukturi i kristalnom stanju. Veličina čestica i indeks polidisperznosti (PDI) SM-SMEDDS su bili 71,6 ± 1,57 nm, odnosno 0,13 ± 0.03. Vrijeme samoemulgiranja SM-SMEDDS-a bilo je 3.0 ± 0,3 min. SM-SMEDDS je pokazao poboljšanu stopu rastvaranja in vitro i pokazao najveću relativnu bioraspoloživost u poređenju sa čistim SM, SM-SD, SM-PC, SM-SBE- -CDIC i Legalon®. Shodno tome, SMEDDS obećava kao sistem za isporuku lekova za oralno primenjene SM, nudeći poboljšanu rastvorljivost i bioraspoloživost.
Slično čvrstim disperzijama i fosfoipidnim kompletima, SBE- -CD kompleks je poboljšao bioraspoloživost više nego dvostruko u poređenju sa čistim lijekom.
